Šta nam je donela era interneta?

16shutterstock(2)
Na početku da se razumemo, ja sam ovisnik i svoj dan ne bih mogla da zamislim bez istog. I nekako moj mozak kao da je uvek i funkcionisao po principu koji nudi internet, brze i kratke informacije, površne, bez mnogo emocija.
Ali, veliko ALI je za mene iskušenje koje i internet donosi u roditeljstvu. Nikada nisam bila stroga mama pa ništa nisam do sada, a i sada ne ograničavam. Sve je kod mene princip razgovora i dogovora. Pratim, znam sve opasnosti. Moj sin ponekad me blokira na društvenim mrežama, ponekad odblokira i ja tako znam svašta, a ponekad ni ne znam ništa.
Smatram da je suviše svega za decu. Suviše dostupno zla. Suviše dostupno loših i ne primerenih stvari. Uputstva za upotrebu svega nađu se na netu.
A i mi „moderni“ roditelji previše i kontrolišemo našu decu. Ponekad pomislim da i oni imaju i malo slobode od nas previše brižnih roditelja, a ponekad pomislim i da imaju mnogo. Nisam pametna i što više mislim sve manje znam.
U mom detinjstvu i mladosti sve smo postepeno otkrivali. Skupljali pare za knjige, ploče, za ulaznice za omiljene rok koncerte, za predstave u pozorištima, za zbivanja u SKC-u. Sada iz sobe jednim pritiskom na enter sve im je dostupno.
Sećam se kada su se prvi put pojavile VHS kasete sa pornićima, pa moje drugarice provalile kod tate u ormanu, pa se skupili da ih prvi put pustimo i zgražavanje nas devojčica i opčinjenost moji drugara. I koliko je to tada za nas bio bauk, svet velikih.
Sada je jedan pametan telefon dovoljan za sve.
Tako i ja čačkajući nešto po svom novom telefonu, odjednom na nekom mom nalogu otkrijem gomilu stvari o svom dečaku i ne bude mi dobro. Naravno ne odgledam slike, ali sve ukapiram i samo pomislim koji će nam sve ovo u životu. Ništa strašno nisam videla, sve je u granicama tinejdžerskog doba, ali samo pomislim što ja kao mama uopšte imam šta i da znam. Šta su realno roditelji moje generacije pa i znali o nama?
Sve ode u tri lepe…
Slušam neke poznanice dokle idu i šta čitaju svojoj deci i šta sve znaju i nije mi dobro. Odakle nama pravo da im se baš toliko mešamo?
Nikada neću zaboraviti kada je jednog mog pubertetskog leta, moj otac video otvoreno pismo na stolu koje je meni poslao tadašnji dečko. U tom momentu ja sam umrla od stida misleći da je sve pročitao, jel bilo mu je na izvolte. On ga nije ni dotakao i vrlo jasno mi je stavio do znanja da veruje u mene i nema on tu šta da čita.
A sada? Svi smo poludeli sve da znamo, a kao da to pa mnogo može i da spreči ponekad neke gluposti. Na kraju krajeva naša deca su mnogo tehnološki potkovanija od nas, pa svašta mogu i da smisle i izmisle, a da ne govorim o gomili lažnih profila na društvenim mrežama o kojima mi realno pojma nemamo.
Što smo sa ljubavlju uspeli da uradimo do sada to nam je to, a za ostalo neka nam je Bog svima u pomoći.

 

Advertisements

MODERNE MAME I REKA

zagrljaj-mame-i-bebe
Svako jutro sam na šetalištu pored Save kod NBgd blokova. Uživam u Suncu i polupraznom šetalištu ovog divnog septembra i oktobra. Knjiga i voda ili kafa su moji rekviziti i meni je divno. Ponekad samo posmatram ljude. Uglavnom su dobrodržeći penzioneri tu, biciklisti i mame sa bebama. Kada dođem kasnije pojavljuju se japijevci i sponzoruše koji idu na „poslovne“ ručkove po modernim splavovima. Ponekad ima i zaljubljenih tinejdžera koji su pobegli iz škole. Što ranije stignem imam osećaj kao da sam na drugoj planeti i nema cenu taj osećaj slobode i mira. Pored mog skutera koji me odveze gde god želim, tu je i moja omiljena klupica sa koje svet izgleda divno. Posmatram reku i splavove neke napuštene, neke ne i zamišljam sebe jednog dana tu. Vizuelizacija je čudo.
Vikendom ne obilazim reku zato što i zaposleni imaju pravo na nju, nije moje vlasništvo.
Ali definitivno najomiljeniji prizori su mi mlade mame sa svojim bebama. Sećam se i sebe u periodu kada je moj tinejdžer šetajući hormon bio mali čvarak i koliko sam i tada uživala isto na reci sa njim i isto je najlepše bilo u septembru i oktobru.
Tri mame su mi posebno zapale za oko, jer se srećemo skoro svaki dan.
Postoji jedna organizovana, upakovana mama koja pored sebe još šeta i kuče i dete u kolicima. Ona je sva fit, sportiskinja, kada krene da se raspakuje sve je upakovano pod konac. Prema kučetu, a i prema detetu se ponaša kao Hitler. Dete nisam čula ni da je zaplakalo, ali ni da se smejalo. Gleda mamu iz kolica i uglavnom se igra sa nekom svojom igračkom, ni na kuče pudlicu baš ne reaguje. Mamine komande su kratke i jasne i mislim da ih i pudlica i beba slušaju sa istim strahom. U mojoj glavi je mama Nacista i mislim da joj je i u stanu sve pod konac, kao i muž da je pod komandom.
Druga mama mi je najneomiljenija. Klasična bahata silikonska klinka, koja dete uzima u ruke samo za slikanje selfija. Sa sobom uvek vuče nekoga, ponekad je dadilja, ponekad majka gde odmah skapiraš na koga je ćerka, a ponekad i svekrva koja se jedva vuče, bar mi se tako čini pošto beba liči na nju. Beba je mali Stane Dolanc u najgorem smislu reči i uglavnom se dere ili spava, ali ga mama ne smiruje nego uvek ta druga osoba pored. Beba sigurno liči na tatu, pošto je on sigurno Meda zbog novčanika, a ne zbog lepote. Ona se na šetališitu ne zadržava, ni na klupicama, već pravac jedan od pomodarskih splavova. Dete je ponekad sa njom na splavu, a ponekad ga drugi vozaju po šetalištu. Naravno kolica su najnoviji spejs-šatl, čudo tehnike i bačenih para. Bahata je u ophođenju sa svima oko sebe i vrlo nesimpatična.
Treća je moja omiljena. Ona je sva pogubljena i potpuno fokusirana na bebirona, koji je i nekako najsrećniji i smeje se i guče i mazi se sa mamom i dok ga vozi i na klupici kada ga hrani. Zove se Aleksa i divan je dečak. Mama me podseća na mene iz tog perioda. Uglavnom ne zna gde se nalazi i sve zavisi od Aleksinog raspoloženja. Samo ima umotanu kosu u neku punđu, jedva sastavljenu, bez šminke je, kuburi još sa kilogramima, trenerke su joj garderoba i lep je dan kada nisu isflekane. Ali ona se jedina naglas smeje sa svojom bebom i naglas blesavi i tepa malom dečaku. Ponekad je uplašena, ponekad sama i želi da priča, jer muž radi po ceo dan, a nema baš pomoć baba. Misli i stalno se preispituje da sve radi pogrešno, a ustvari savršena je. Lepa je mlada žena sa ozarenim licem. Aleksa ima svu potrebnu opremu za udobnost i svu ljubav i pažnju svoje majke.
I tako od malih nogu se vidi i prepoznaje ko sa kakvih startnih pozicija kreće u ludilo zvano život.

 

POGLEDI

Plavo-smedje-i-zeleno-oko-620x350
Pogledi govore sve. Ko ume da ih čita srećan je čovek. Oči su kod mnogih najveće izražajno sredstvo. Reči mogu da prevare, gestikulacija isto, ali oči tj. pogled nikada. Ponekad je sakriven, ponekad zamućen, ponekad jasan, ali je jedini pravi i iskren.
Pogled pun ljubavi, pogled majke koja gleda svoje dete ili pogled zaljubljene osobe.
Pogled pun brige i nežnosti.
Pogled zavisti i ljubomore, pogled prezira, pogled mržnje…
Pogled čuđenja i pogled iznenađenja.
Ružan je pogled sažaljenja.
Pogled samilosti je human i dobar.
Iz očiju i pogleda se vidi inteligencija, a vidi se i glupost i tupost.
Oči su jedini organ u ljudskome telu koji se ne menja od rođenja tj. 40 dana od rođenja do smrti.
Nije bitan ni oblik, ni boja očiju bitan je izražaj osećanje koje nosi čovek i koje se u dve šupljine na vrhu glave najbolje vide.
Pogled besa i pogled ubice.
Pogled pokvarenog i zlog čoveka.
Mnogi „veliki“ dušebrižnici i “dobrotvori” otkrivaju se svojim očima, samo za onog ko ume da ih tumači i čita.
Posmatrati čoveka dok on nije svestan tuđeg pogleda je neprocenjivo. Mnogo toga o toj osobi saznamo i neku tajnu koja je duboko skrivena u podsvesti.
Mnogi se kriju iza velikih reči, ali otkrivaju ih oči, pogledi. Reči i fraze mogu da se nauče, ali oči ne mogu da se sakriju.

 

Kako sam pojela sopstveni ego?

egoman01
Da li sam ili sam još uvek u fazi izjedanja?
Sledeće godine će 10 godina od kada živim sa saznanjem da bolujem od MS-a. Ponekad pomislim da se nisam pomerila od početka, od prvog momenta saznanja. Kao da u varenju i suočavanju sa tom činjenicom još uvek stojim na početku ili se vrtim u krug.
Koliko god mi ponekad teško to da izgovorim, ništa nije slučajno, pa ni moja dijagnoza. Uvek sam se smejala i čudila ljudima kada kažu da je to opomena i blagoslov, ali kako se godinama smanjuje moj ego tako i shvatam te reči. Mnogo sam bila ohola i samouverena i ponekad u naletu ludila ponašala sam se kao da sam iznad svih. Uvek sam isključivo radila stvari koje sam i kako sam ja želela. Nikada nisam slušala nikoga, a što kaže jedan moj divni prijatelj retko koga sam i poštovala.
Sada sam invalid ili polu – invalid, ako ta reč postoji. Ponekad je gore, ponekad bolje. Nekada hodam sa štapom, nekada ne. Nekada zavisim od drugih, nekada ne i mogu sama skoro sve. Ne vozim više kola i to mi skoro najteže pada, ali jurim svim snagama da nađem dobrog majstora koji ugrađuje komande za invalide. Dva najbolja ljuda koja poznajem, a i najduže u svom životu, kupili su mi invalidski skuter koji mi daje slobodu koju mi je MS oduzeo. Ceo NBGD je moj i mogu svuda da stignem, a o ostatku grada ne želim da pišem. Kao da nije dovoljno to što si osakaćen zbog bolesti, ceo grad i društvo te i dalje diskriminiše i ne dozvoljava ti da živiš normalno.
U početku kao da sam se stidela svoga stanja. Pravila sam se kao da mi nije ništa. Tada na poslu, na nekadašnjem normalnom Studiju B, sam imala podršku i razumevanje. Mogla sam da radim u okviru svojih mogućnoti, ali sam i tada primećivala kod nekih koleginica i kolega poglede koji su mislili da se foliram i zavist što me je tadašnji direktor Timofejev poštovao i dozvoljavao prećutno da radim skraćeno tj. bez radnog vremena. Svojim prethodnim radom i znanjem sam definitivno to zaslužila, ali mnogi su me mrzeli zbog toga. Ti sada vadaju i koriste sve blagodeti svog crnila i zlobe u mračnim dušama. Moj posao se uvek obavljao mozgom, a ne nogama.
Bavila sam se TV produkcijom, organizacijom, završila FDU i mislila da je ceo svet moj. Obožavala sam svoj posao i do rođenja deteta to mi je bila najbitnija stavka u mom životu. Upoznala mnoge interesantne ljude, putovala, mnogo prenosa televizijskih radila, spotova i emisija, dokumentaraca, ali sada je sve to samo deo moga sećanja. Koga to realno sada zanima?
Volela sam da učim i stalno sam vukla knjige, saznavala nove stvari i prezirala ljude drugačije od sebe. To mi je i bio i ostao najveći greh. Mnogi koji bi ranije samo prolazili pored mene danas su deo moje svakodnevnice. I danas ponekad slušam prepričavanje tuđih života i gluposti, a nikada pa ni sada drugi me nisu zanimali. Nikada nisam ulazila u intimu svog okruženja, a svi su oduvek voleli da se bave mojim životom i sada mojim stanjem.
U mojim fazama bolesti teško je zadržati dostojanstvo. Trudim se svim silama i snagom svoga uma da prevaziđem ponekad neprijatne svakodnevne situacije. O pogledima sažaljenja i „utešnim“ rečima ne želim ni da pišem. Većina je u fazonu da me zove da me pita kako sam da bi olakšala sebi savest ili da me pogleda i pomisli „auh hvala bogu nisam ja“.
Dobra strana moga stanja što sam vrlo jasno iskristalisala prijatelje i one kojima je zaista stalo do mene i koje ja suštinski bezgranično i bezuslovno volim. U mnogim stvarima sam grešila i imala pogrešne ljubavi, ali očigledno sam imala više sreće nego pameti i onaj koji sve diriguje poslao mi je za muža dobrog čoveka, čoveka koji me voli i brine o meni i našem divnom dečaku, koji se uči od malih nogu i koji je naučen da pomaže i valjda raste u dobrog čoveka. O mojoj ljubavi prema njima suvišno je pisati, jer rečima se to ne može opisati. Ljubav nas troje, naše male porodice čine svakodnevna dela.
Mama, sestra i tata su posebno poglavlje, posebna ljubav i zahvalnost. Prijateljice neke stare, a iznenađujuće i neke nove su podrška u raznim stanjima moje svesti. Mnogi su sami i otpali i nestali sa scene i to je dobro, čišćenje je nastalo.
E, a Smradovi, moja dva prijatelja sa najdužim stažom su posebna kategorija. Oni zaslužuju knjigu. O lepoti, komplikovanosti, odanosti našeg odnosa nije dovoljno samo par rečenica, samo ja nisam dovoljno odvažna žena i nemam baš kapacitet da izdam knjigu. Za to je potrebno još vremena. Možda se u tom našem odnosu i najviše vidi moj nestali, pojedeni ego  Njih dvojica me uče šta znači humanost, šta znači dobro delo, šta znači prijateljstvo, šta znači zaista dobar čovek.
Ego i nije dobra stvar. Naučila sam posle skoro pola veka da budem istinski zahvalna, ne samo da kažem hvala. Naučila sam da prihvatam različitosti i ako sam uvek govorila da sam širokih shvatanja i prihvatam sve, a zapravo sam puna predrasuda. Naučila sam da uživam u Suncu i lepom danu. Naučila mnogo novih stvari koje se ne uče iz knjiga. Bilo je potrebno da mnoge stvari izgubim, da bih shvatila suštinu. Takva sam uvek bila, ajmo težim putem za mene kao da je lakše i lepše. Uvek sve naopako, ali idemo dalje u nove pobede svakoga dana.

 

 

 

PRIJATELJI

Kum nije dugme. Kum kada je pravi, prijatelj je i čovek za ceo život. Kum je brat koga nisam imala. Prijatelj iz detinjstva je isto kao i Kum nepromenjen i veza je neraskidiva bez obzira na uspone i padove. Mnogo sam grešila, grešim i danas i brljam, nisam mnogo mudrija, ali ono što sam umela je da izaberem još u najranijem detinjstvu frendove najbolje, jedinstvene. Para nemam, ali oni su moja snaga i moje bogatstvo. I sve moje ludorije su prolazile i uvek su bili tu. Sa njih dva sam uvek one and only, nadrkana, bezobrazna, ovakva, onakva, ali uvek ja. I niko me ne poznaje tako dobro i suštinski, niko nikada. I niko nikada brutalno u facu nije mogao i smeo da mi kaže sve. I onda neka neko kaže da ne postoje muško ženska prijateljstva i ne postoji veza koja je verovatno postojala i tamo nekada pre u prošlim životima 🙂 a čista sreća je i da ti ljudi budu vanvremenski dobri ljudi.

Krunisanje kralja

Oko 25 godina sam radila na televizijama i mnogo sam srećna što u ovom momentu više ne 😦 verovatno bih i dobila otkaz, kao i što sam oterana u penziju jer imam mišljenje, jer ove euforije i gluposti te samo navode da isključiš i kažeš neka se lože neki novi klinci, koji su sada i nepismeni i poslušnici. Čak i na Art-u kanalu kulture u to vreme vrlo sam imala politički stav i svađala se, a i ako je bilo u suprotnosti sa gazdama nisu mi pretili otkazom, jer sam profi radila posao. E to je razlika između nekad i sad.

Svi izveštaji danas su isti. Zato ugasila TV i čekam da se još malo rashladi Bgd i odoh napolje na skueru.

SABIRNI CENTAR

Partizanska_bolnica_u_selu_Trnavcu_1941
Da li je neko bio nekada u bolnici duže od dva dana? Bilo kojoj bolnici, bilo koja dijagnoza?
Bolnica svaka svuda na svetu je svet za sebe. Posebno u Srbiji one zaista izgledaju kao neke tužne i ružne skalamerije napravljene za privremeni boravak. Nažalost taj privremeni boravak se vrlo često oduži.
Prostorije tih ustanova su svet za sebe, oronule, prljave i stare.
Glavne u hijerarhiji su uglavnom servirke i čistačice. Sestre su bitne, neke dobre, neke blagorodne, a neke najgora moguća sorta koja mrzi ceo svet, sem ako u pacijentu ne vidi potencijal za sitno šićarenje i korist.
Doktori su Bogovi u belim mantilima i uglavnom nedodirljivi.
Posete se željno čekaju i kada odu kao da nisu ni bile. Zatočenici sabirnog centra žive za te momente.
Lično ne volim posete u bolnici i zabranila sam dolaske. Samo me unervoze, a uglavnom sam slaba bila i nezainteresovana za svet spolja. Kao vojnik jedino sam kapirala da moram da slušam i redosled stvari u bolnici i pokušam da što manje razmišljam i što više ćutim.
Dolazili su mi samo najbliži koji su operativni, kao što su muž, mama i sestra, koji donesu čiste spavaćice i kafu.
Svi ostali koji dođu, koliko god da su bliski, dođu da te vide, olakšaju sebi savest i posle pomisle hvala Bogu nisam ja.
To je sve moj lični stav i osećaj. Samo je poenta u bolnici da se što više oporaviš i što pre izađeš.
Ali ni to baš nije lako. Bolnica u Srbiji živi samo pre podne. Tada su svi užurbani i zauzeti i važni, jer znaju nešto što ti ne znaš, a čim odu načelnici i rukovodioci sve zamre. Sestre uglavnom otaljavaju svoje zadatke, čast izuzecima. Ponekad su potrebni sati da tihoj baki u bolovima daju lek. Tada proradi bezobrazluk i drskost nas malo mlađih.
Pacijenti sa kojima deliš sobu su posebna priča. Gore je nego u vojsci. Bolest ne bira, a teško je osamiti se, a slušati priče non stop sa raznim sto posto proverenim izvorima je vrlo često veoma naporno.
Slušalice su zakon. Jedino one pomažu.
Kateteri, higijena i ostale propratne stvari ne mogu i ne želim da opisujem. Mnogo su ružne, ponižavajuće i tužne. Postoje stvari koje koliko god da si bogat, pametan, ministar ili radnik u bolnici mora da prođeš.
Sve u svemu moliš se samo da budeš zdrav. Shvatiš vrednost toga nažalost jedino kada padneš u krevet. Kada skoro tri meseca provedeš nepokretan i pomažu ti drugi da preživiš, potpuno promeniš poglede na svet, poglede na prioritete. A opet ponekad i ne dovoljno. Vrlo brzo misli i mozak se vrate na staro i kao da se čovek, biće ne opameti nikada.
Čovek je čudna biljka, svašta nam mozak priušti. Još uvek je to neistraženo područje, a nikada neće i biti dovoljno jasno.
Najgore što sam ja lično zaključila iz sopstvenog iskustva da za 20 godina, a i manje u Srbiji neće imati ko da nas leči. Još uvek su aktivni doktori četrdesetogodišnjaci i stariji koji su imali od koga i želeli da uče.
Sve mlađe vodi mast u propast.