PRIJATELJI

Kum nije dugme. Kum kada je pravi, prijatelj je i čovek za ceo život. Kum je brat koga nisam imala. Prijatelj iz detinjstva je isto kao i Kum nepromenjen i veza je neraskidiva bez obzira na uspone i padove. Mnogo sam grešila, grešim i danas i brljam, nisam mnogo mudrija, ali ono što sam umela je da izaberem još u najranijem detinjstvu frendove najbolje, jedinstvene. Para nemam, ali oni su moja snaga i moje bogatstvo. I sve moje ludorije su prolazile i uvek su bili tu. Sa njih dva sam uvek one and only, nadrkana, bezobrazna, ovakva, onakva, ali uvek ja. I niko me ne poznaje tako dobro i suštinski, niko nikada. I niko nikada brutalno u facu nije mogao i smeo da mi kaže sve. I onda neka neko kaže da ne postoje muško ženska prijateljstva i ne postoji veza koja je verovatno postojala i tamo nekada pre u prošlim životima 🙂 a čista sreća je i da ti ljudi budu vanvremenski dobri ljudi.

Krunisanje kralja

Oko 25 godina sam radila na televizijama i mnogo sam srećna što u ovom momentu više ne 😦 verovatno bih i dobila otkaz, kao i što sam oterana u penziju jer imam mišljenje, jer ove euforije i gluposti te samo navode da isključiš i kažeš neka se lože neki novi klinci, koji su sada i nepismeni i poslušnici. Čak i na Art-u kanalu kulture u to vreme vrlo sam imala politički stav i svađala se, a i ako je bilo u suprotnosti sa gazdama nisu mi pretili otkazom, jer sam profi radila posao. E to je razlika između nekad i sad.

Svi izveštaji danas su isti. Zato ugasila TV i čekam da se još malo rashladi Bgd i odoh napolje na skueru.

SABIRNI CENTAR

Partizanska_bolnica_u_selu_Trnavcu_1941
Da li je neko bio nekada u bolnici duže od dva dana? Bilo kojoj bolnici, bilo koja dijagnoza?
Bolnica svaka svuda na svetu je svet za sebe. Posebno u Srbiji one zaista izgledaju kao neke tužne i ružne skalamerije napravljene za privremeni boravak. Nažalost taj privremeni boravak se vrlo često oduži.
Prostorije tih ustanova su svet za sebe, oronule, prljave i stare.
Glavne u hijerarhiji su uglavnom servirke i čistačice. Sestre su bitne, neke dobre, neke blagorodne, a neke najgora moguća sorta koja mrzi ceo svet, sem ako u pacijentu ne vidi potencijal za sitno šićarenje i korist.
Doktori su Bogovi u belim mantilima i uglavnom nedodirljivi.
Posete se željno čekaju i kada odu kao da nisu ni bile. Zatočenici sabirnog centra žive za te momente.
Lično ne volim posete u bolnici i zabranila sam dolaske. Samo me unervoze, a uglavnom sam slaba bila i nezainteresovana za svet spolja. Kao vojnik jedino sam kapirala da moram da slušam i redosled stvari u bolnici i pokušam da što manje razmišljam i što više ćutim.
Dolazili su mi samo najbliži koji su operativni, kao što su muž, mama i sestra, koji donesu čiste spavaćice i kafu.
Svi ostali koji dođu, koliko god da su bliski, dođu da te vide, olakšaju sebi savest i posle pomisle hvala Bogu nisam ja.
To je sve moj lični stav i osećaj. Samo je poenta u bolnici da se što više oporaviš i što pre izađeš.
Ali ni to baš nije lako. Bolnica u Srbiji živi samo pre podne. Tada su svi užurbani i zauzeti i važni, jer znaju nešto što ti ne znaš, a čim odu načelnici i rukovodioci sve zamre. Sestre uglavnom otaljavaju svoje zadatke, čast izuzecima. Ponekad su potrebni sati da tihoj baki u bolovima daju lek. Tada proradi bezobrazluk i drskost nas malo mlađih.
Pacijenti sa kojima deliš sobu su posebna priča. Gore je nego u vojsci. Bolest ne bira, a teško je osamiti se, a slušati priče non stop sa raznim sto posto proverenim izvorima je vrlo često veoma naporno.
Slušalice su zakon. Jedino one pomažu.
Kateteri, higijena i ostale propratne stvari ne mogu i ne želim da opisujem. Mnogo su ružne, ponižavajuće i tužne. Postoje stvari koje koliko god da si bogat, pametan, ministar ili radnik u bolnici mora da prođeš.
Sve u svemu moliš se samo da budeš zdrav. Shvatiš vrednost toga nažalost jedino kada padneš u krevet. Kada skoro tri meseca provedeš nepokretan i pomažu ti drugi da preživiš, potpuno promeniš poglede na svet, poglede na prioritete. A opet ponekad i ne dovoljno. Vrlo brzo misli i mozak se vrate na staro i kao da se čovek, biće ne opameti nikada.
Čovek je čudna biljka, svašta nam mozak priušti. Još uvek je to neistraženo područje, a nikada neće i biti dovoljno jasno.
Najgore što sam ja lično zaključila iz sopstvenog iskustva da za 20 godina, a i manje u Srbiji neće imati ko da nas leči. Još uvek su aktivni doktori četrdesetogodišnjaci i stariji koji su imali od koga i želeli da uče.
Sve mlađe vodi mast u propast.

 

 

 

BOLNIČKI DANI TEKU

untitled

TRI NEDELJE U BOLNIICI NAPRAVILE SU GOMILU CRTICA-KRATKIH PRIČA

SVAKA JE ZA SEBE

Mužu ne može da se prepozna da li je muško ili žensko. Ženi po specifičnoj faci vrlo brzo shvatiš da je plavušica koja ne vidi dalje od turskih serija uz koje provodi svaki dan.

Dolazi joj muž svaki dan u posetu. Kao i svaki muškarac izigrava žrtvu situacije. Priča uglavnom o unucima i potezima zeta koji očigledno finansijski igra veliku ulogu u njihovim životima.

Ona je radila kao servirka. Ustvari je vrlo slična liku Mire Banjac iz filma Majstori, majstori. Kada muž ode kući ona sve vreme pravi seksualne aluzije o muško ženskim odnosima, komentariše vrlo otvoreno fizički izgled doktora (što sirovije izgleda to je bolji).

Deluje prljavo i primitivno. Nikakav razgovor sa njom ne može da se započne. Uglavnom ona vodi monolog. Naravno ništa pametno ne kaže. Ona nema vremena drugoga da sasluša. Suviše je zaokupirana sobom.

Glavna zabava joj je otkrivanje seksualnih tehnika cimerkama u sobi.

I naravno njoj je dobro, ona ne želi promene. Pobegla je iz sela, živi na obodu grada i zadovoljna je TV programom, koji kao da je napravljen po njenom ukusu, i zadovoljna je svojim životom. Ne zanima je ništa više preko toga.

 

 

 

 

 

Nagoveštaj

Nagoveštaj proleća budi emocije, budi iz uspavanog zimskog sna. Rano je pričati o toplom vremenu, ali divno je biti napolju, divno je udisati vazduh. Sprema se kiša. Iznenadne prolećne kiše su divne i mirišljave. Kao da spiraju sve prljavo sa ulica grada.

Budi se sve, bude se emocije. Ne palim TV, a na portalima preskačem političke vesti. Neću da me one izbacuju iz takta. Hoću da uživam u danu.

Posle duge i hladne zime sve izgleda lepše i bolje. prolece-u-beogradu-ada-ciganlija

Me before you

Pre neki dan pogledala film koji vrlo lepo i jasno osvetljava stanje svesti mladog čoveka koji u deliću sekunde postaje invalid od čoveka koji obožava život i sve izazove koje on donosi.

Niko ko bar delimično ne doživi nekakvo sputavanje, opomenu života ne može da shvati o čemu se radi.

Svi su puni saveta šta treba da se radi i kako sebi da čovek koji je bolestan olakša život, ali niko zaista ne shvata ništa dok ne oseti na svojoj koži.

dok-nisam-srela-tebe-naslovna-750x330

Bitno je ostati svoj, postati užasno sebičan i eliminisati sve primitivno i zlobno iz svoga života. Niko ne može da pomogne, koliko god pametan i pun saveta bio.

Nisam u poziciji mladića iz filma, ali sam sputana više od drugih u svom životu.

Odličan film koji obrađuje sličnu tematiku je francuski film Nedodirljivi, možda čak i bolji od prethodnog, jer govori o intelektu i humanosti, na divan način možda i bolji od svih koje sam videla.

go1_-_254

Ostavite bolesne, drugačije ljude na miru. Ne sažaljevajte nikoga. Život se zaista promeni u deliću sekunde. Sutra to može biti bilo ko. I ja sam mislila da sam nedodirljiva, da mi niko ništa ne može, da sam svemoguća. I onda se suočiš sa dijagnozom, ali niko mi nije kriv. Ok poneki primitivni i ljubomorni ljudi na mene su slali ko zna kakve vibracije, ali bar smo sa ti pričama završili i eliminisali sve i odlično mi je, mnogo lakše i bolje dišem.

Truditi se da svet i okruženje napravimo boljim za drugačije ljude, jer vrlo često oni i više vrede od mnogih “normalnih”.

 

 

Devojčice i žene

zene-devojcice-osnovna-skola-depilacija-bikini-zona-1328585176-116484

Kako se desi da male simpatične devojčice postanu u pubertetu male žene i kopije svojih majki?

Deca jesu kopija roditelja, ali nekako sam u poslednje vreme ugledala neke ‚‚klonove‚‚ i malo se uplašila.

Nekada deca nisu smela da zucnu u društvu odraslih, a sada u nekim slučajevima te male žene vode glavnu reč.

Kuda ide ovaj svet?